Одакле уопште да кренем не знам ни о чему да пишем али мисли ме полако наводе да се сетим те екскурзије. Није ми тешко јер то је моја матурска екскурзија, које би сви требало да се сећамо...(ако смо имали довољно новца за то...) А сад нећу да коментаришем то ко се колико сећа због дејстава неких текућина... Није о томе сад реч. Ах да о томе треба да пишем...
Никако да напишем овај текст, јер сам лењштина као и скоро сви моји вршњаци, част изузетцима. Уместо да причам о нашој овај како бих ракао екскурзији ја причам о мојим мукама да овај текст донесем на свет...(али меаутичка метода ми је веома олакшала да знате...)
Најтеже је почети а кад једном човек почне он се не зауставља. Да кренем, мене је страх...Сад гледамо филм који сам ја у глави створио о нашој финој екскурзији. Сели сте у седиште за сваки случај вежите појасеве. Биће труцкања.
Неких је пет часова по овом нашем средњоевропском часовнику и као требало је да се крене тад. Шта ћете код нас се увек нешто касни.Та три аутобуса, забрундаше у ситне сате,али само док их провере. Ја као авет од не спавања дошо сам до аутобуса, спреман за ово дуго очекивану екскурзију. Многи нису могли да спавају јер пред овакав пут човек једноставно не жели сан. Жели само да што пре крене...
Кренусмо из овог нашег малог града, у тај назовимо велики и културни свет. Полако али сигурно прешли смо све границе које су нас делиле од Јевропе. Као у сну тај први дан пута нам је протеко брзо. Једноставан и прост... Еуфорија се није гасила ни за трен... Вече у Lido di Jesolu је протекло мирно, веома задивљујуће за нас са балкана. Сви су навикли да ми правимо неку буку, неки проблем, али тога није било на видику. То је оно што је одликовало нашу екскурзију, показали смо јевропи своје право лице. Лице једне веома културне" нације...
Тек шт смо сви заспали те прве вечери, наше драге разредне старешине су наредиле устанак нашег гимназијског корпуса. Сви чили и весели а неки и одморни кренули смо за Златни град. Мали реморкер нас је пребацио до једног градића који вековима тоне у својој раскоши, нисте се преварили причамо о Венецији. Граду 118. малих остваца и које чега још... „Мала“ црквица на тргу светог Марка, поред ње ни мање ни више Дуждева палата, мрзело човека да пешачи до цркве па је направи поред куће... а одмах до палате затвор вероватно да све затворенике држи на оку. А између палате и затвора направио је мост да кроз њега тера све ове затворенике да дахћу и уздишу јер неће да виде светлост дана. Mожда је то истина а можда и није, ја мост нисам ни видео од одвратне рекламе која краси зидове овог велелепног здања,али шта је ту је..
Сви као мала деца купили су по маску, као да ће им некад требати...Али лепо је имати неку аутентичну успомену и на тај град који у својој тој раскоши некима може да делује и лепо...
Зграде као зграде неће се померити још јако дуго, али њихов сјај губи вредност са временом, једино што ће од тог града остати су стубови на којима она стоји ако и њих буде било.
Пут се наставио ка Пизи, мали град са кривим торњем. Торањ је још увек крив никако да плате неког архитекту да га исправи, али онда не би био крив, био би прави торањ у Пизи, веомзанимљива констатација. Једно веома занимљиво и мистично место, поготово ноћу. Јер смо га разгредали усред вечери, на брзака.Док ја нисам концептуално отишао до оближњег рестрана, у коме ме је услужила веома лепа украинка.(сад шта сам узео ви сконтајте, али ѕнам да имају веома лепо бело, није за шприцер) Ни мање ни више дани се ређају и места остају за нама. Тако је и Пиза остала у сећању. Сутрадан је следила Фиренца, један чаробан град. Са дивом архитектуром и веома одмереним стилом уграђеним у све грађевине. Посета галерији Uffizi je била више него дивна. Сва та дела која смо видели по нашим књигама ликовног. Велика дела Ботичелија, Рафаела, Леонарда, Тицијана, Ђотоа, Милића од Мачве... дела многих првака ренесансе. Неки од нас су се препородили кад су видели ова дивна дела, док су неки само протрчали поред њих али доћићемо ми поново како каже водич...
Арена у риму неки је зову Колосеум, вероватно због величине, очарао је и нас као и милионе других који су га посетили. Од Константиновог славолука наставили смо своју трчкање преко трга Венеције, италијанског парламента, пантеона, fontane di trevi, шпанског трга...
Све то је било као успут, сви смо једва дочекали то слободно време у Риму. Наше трочасовно трчање кроз Рим сигуран сам није било узалудно. Важно је само да је свако од нас стигао да види или купи оно што је испланирао. Многи су се мајали по галеријама, трговима, пјацама, продавницама, а ја као последња замлата са ранцем на леђима од рима сам видео само метро...
Тешим се бар сам чуо од других чега има, па ћу једаред и ја видети сва та здања и све те бутике,надам се...
Каква би то екскурзија била да нисмо свратили до папске државице? Ватикан једна од нај мањих али једна од нај богатијих држава на свету. Не по количини новца у каси, већ по уметнинама које красе све те зидове... Сама вредност тих дела је непроцењива. Cappella Sistina једно од највећих дела уметности икад, са мотивом стварања света је безусловно очарала сваког. На коју се наставља галерија модерну уметности чије зидове красе слике Далија и још многих познатих уметника... Касније нас је угостила и црква Светог Марка, сва у злату и раскоши.
Рим је пао под наше руке, после многих освајача Рим је поново освојен још једном, али не војском многобројном већ војском одабраном. Сви ми деца из мале земље нећу да кажем које жељна смо света, али колико сам схватио свет није жељан нас. Али временом ми деца постаћемо људи и он ће пасти под наше ноге.
Остало је само још Верону да посетимо. Мали балкон са ког је Јулија намигивала Ромеу, је још ту. Зид са порукама је све пунији, изгледа да љубав цвета у овим временима као и у многима до сад... Град као и сваки други, али са једном великом дозом топлине која се шири кроз њега. Вероватно због све оне љубави која је остала на зиду.
Све што је остало од напше екскурзие је још пар сати путовања до Србије. Све дође и прође, вероватно због временских ограничења, али сећање је оно што остаје вечно, али ни она нису вечна док се не ставе на папир...
Нема коментара:
Постави коментар