Bele Ruže

Jednom se desilo da poklonim nekom ružu....
Ruža je nakon nekog vremena uvenula, jer njeni atomi nisu mogli više da pružaju otpor sredini.
Nikako ne shvatam što je tako svet tako surov prema toj ruži koja nikog nije povredila...(ili ja samo tako mislim)

Nema veze...

Ruže su jake i uvek će da cvetaju za nekog...

Čoveku dođu nedaće i on pomisli da vene ali nije tako...

On je kao ruža gubi snagu od tolikog pritiska, počne da vene ali ne uvene...

Uvek je živ jer ima volju...

Ili on tako misli...

Ruža i kad uvene živa je samo joj je stanje svesti malkice promenjeno...kad je žčovek stavi u vodu on joj produži život n kratko...

E ljudi imaju nešto slično toj vodi a to su prijatelji...

Zato pravim prijateljima hvala....

Znajte da sam uvek uz vas kao što ste vi uz mene...

Obuzala me je melanholijica pa moram nekako da je ispoljim hvala na reazumevanju...

Samo slanina Sarmu spasava...

Shta je poanta o Sarmam....

Meni se ovaj divan kuhinjski proizvod, već par meseci vrzma po glavi...
Palo mi je nešto na pamet i nadam se da cu to jednog dana da realizujem....

Kao što većina ljudi zna, Sarma- Sogan Dolma - Dolma - yabraq (na arapskom...) je jewdan od najlepsjhih jela "naše" kuvinje....

Idea mi je da napravim domaću manofakturu ya pravljenje istih a sad kad budem skupio novac ja ću tu svoju ideu i da realizujem....

Do tad sarma do sarme sarmica.... kros prozor i kroz vreme...

Journey to Big Litle Italy...

Одакле уопште да кренем не знам ни о чему да пишем али мисли ме полако наводе да се сетим те екскурзије. Није ми тешко јер то је моја матурска екскурзија, које би сви требало да се сећамо...(ако смо имали довољно новца за то...) А сад нећу да коментаришем то ко се колико сећа због дејстава неких текућина... Није о томе сад реч. Ах да о томе треба да пишем...

Никако да напишем овај текст, јер сам лењштина као и скоро сви моји вршњаци, част изузетцима. Уместо да причам о нашој овај како бих ракао екскурзији ја причам о мојим мукама да овај текст донесем на свет...(али меаутичка метода ми је веома олакшала да знате...)

Најтеже је почети а кад једном човек почне он се не зауставља. Да кренем, мене је страх...Сад гледамо филм који сам ја у глави створио о нашој финој екскурзији. Сели сте у седиште за сваки случај вежите појасеве. Биће труцкања.

Неких је пет часова по овом нашем средњоевропском часовнику и као требало је да се крене тад. Шта ћете код нас се увек нешто касни.Та три аутобуса, забрундаше у ситне сате,али само док их провере. Ја као авет од не спавања дошо сам до аутобуса, спреман за ово дуго очекивану екскурзију. Многи нису могли да спавају јер пред овакав пут човек једноставно не жели сан. Жели само да што пре крене...

Кренусмо из овог нашег малог града, у тај назовимо велики и културни свет. Полако али сигурно прешли смо све границе које су нас делиле од Јевропе. Као у сну тај први дан пута нам је протеко брзо. Једноставан и прост... Еуфорија се није гасила ни за трен... Вече у Lido di Jesolu је протекло мирно, веома задивљујуће за нас са балкана. Сви су навикли да ми правимо неку буку, неки проблем, али тога није било на видику. То је оно што је одликовало нашу екскурзију, показали смо јевропи своје право лице. Лице једне веома културне" нације...

Тек шт смо сви заспали те прве вечери, наше драге разредне старешине су наредиле устанак нашег гимназијског корпуса. Сви чили и весели а неки и одморни кренули смо за Златни град. Мали реморкер нас је пребацио до једног градића који вековима тоне у својој раскоши, нисте се преварили причамо о Венецији. Граду 118. малих остваца и које чега још... „Мала“ црквица на тргу светог Марка, поред ње ни мање ни више Дуждева палата, мрзело човека да пешачи до цркве па је направи поред куће... а одмах до палате затвор вероватно да све затворенике држи на оку. А између палате и затвора направио је мост да кроз њега тера све ове затворенике да дахћу и уздишу јер неће да виде светлост дана. Mожда је то истина а можда и није, ја мост нисам ни видео од одвратне рекламе која краси зидове овог велелепног здања,али шта је ту је..

Сви као мала деца купили су по маску, као да ће им некад требати...Али лепо је имати неку аутентичну успомену и на тај град који у својој тој раскоши некима може да делује и лепо...

Зграде као зграде неће се померити још јако дуго, али њихов сјај губи вредност са временом, једино што ће од тог града остати су стубови на којима она стоји ако и њих буде било.

Пут се наставио ка Пизи, мали град са кривим торњем. Торањ је још увек крив никако да плате неког архитекту да га исправи, али онда не би био крив, био би прави торањ у Пизи, веомзанимљива констатација. Једно веома занимљиво и мистично место, поготово ноћу. Јер смо га разгредали усред вечери, на брзака.Док ја нисам концептуално отишао до оближњег рестрана, у коме ме је услужила веома лепа украинка.(сад шта сам узео ви сконтајте, али ѕнам да имају веома лепо бело, није за шприцер) Ни мање ни више дани се ређају и места остају за нама. Тако је и Пиза остала у сећању. Сутрадан је следила Фиренца, један чаробан град. Са дивом архитектуром и веома одмереним стилом уграђеним у све грађевине. Посета галерији Uffizi je била више него дивна. Сва та дела која смо видели по нашим књигама ликовног. Велика дела Ботичелија, Рафаела, Леонарда, Тицијана, Ђотоа, Милића од Мачве... дела многих првака ренесансе. Неки од нас су се препородили кад су видели ова дивна дела, док су неки само протрчали поред њих али доћићемо ми поново како каже водич...

Сви онако већ изморени од тро дневног трчања укрцали смо се у наше аутобусе за престоницу Италије. „Мали“ град на седам брдашаца, некад је толицки био а сад једна метропола која чека да је освоје матуранти наше гимназије. Рим град нека два брата из неког седмог века, неке ере. Са толико царева, императора, краљева и председника да им се ни имена више не памте. Сви они су прошли временом али Рим остаје иза свих њих који само њему робују.

Арена у риму неки је зову Колосеум, вероватно због величине, очарао је и нас као и милионе других који су га посетили. Од Константиновог славолука наставили смо своју трчкање преко трга Венеције, италијанског парламента, пантеона, fontane di trevi, шпанског трга...

Све то је било као успут, сви смо једва дочекали то слободно време у Риму. Наше трочасовно трчање кроз Рим сигуран сам није било узалудно. Важно је само да је свако од нас стигао да види или купи оно што је испланирао. Многи су се мајали по галеријама, трговима, пјацама, продавницама, а ја као последња замлата са ранцем на леђима од рима сам видео само метро...

Тешим се бар сам чуо од других чега има, па ћу једаред и ја видети сва та здања и све те бутике,надам се...

Каква би то екскурзија била да нисмо свратили до папске државице? Ватикан једна од нај мањих али једна од нај богатијих држава на свету. Не по количини новца у каси, већ по уметнинама које красе све те зидове... Сама вредност тих дела је непроцењива. Cappella Sistina једно од највећих дела уметности икад, са мотивом стварања света је безусловно очарала сваког. На коју се наставља галерија модерну уметности чије зидове красе слике Далија и још многих познатих уметника... Касније нас је угостила и црква Светог Марка, сва у злату и раскоши.

Рим је пао под наше руке, после многих освајача Рим је поново освојен још једном, али не војском многобројном већ војском одабраном. Сви ми деца из мале земље нећу да кажем које жељна смо света, али колико сам схватио свет није жељан нас. Али временом ми деца постаћемо људи и он ће пасти под наше ноге.

Остало је само још Верону да посетимо. Мали балкон са ког је Јулија намигивала Ромеу, је још ту. Зид са порукама је све пунији, изгледа да љубав цвета у овим временима као и у многима до сад... Град као и сваки други, али са једном великом дозом топлине која се шири кроз њега. Вероватно због све оне љубави која је остала на зиду.

Све што је остало од напше екскурзие је још пар сати путовања до Србије. Све дође и прође, вероватно због временских ограничења, али сећање је оно што остаје вечно, али ни она нису вечна док се не ставе на папир...

Da je tuga snjeg

Dino Merlin-"Da je tuga snjeg" je trenutno najtužnija pesma koju mogu da slušam,nijedna druga mi ne pada na pamet, ali ova pesma je sasvim dovoljna da opiše kako se ja osećam bar trrenutno. Mnogi će pomisliti da je to zbog neke mlade frajle, verovatno i jeste...tj. sasvim sam siguran...

Čoveku najčešći povod za tužnim pesmama je neki raskid ili tako nešto ali verujte mi na reč nije to u pitanju...nedo bog da je nešto gore...

Trenutno me je obuzela tuga ne zbog toga što je mene neko povredio daleko bilo da se ja osećam povređeno, možda delimično. Moju tugu sam izazvao ja sam i to svojim glupim i ne promišljenim kršenjima nekih mojih načela, verovatno se mnogi i pitaju da li tako nešto postoji kod mene...

Da li u meni caruje morali i razumevanje ili samo onaj nasmejani klovn koji je mnoge osmehe izmamio, što svojim raznim glupostima a najčešće sam jednostavno od sebe pravio magarca jer sam tako mislio da sam ljudima zanimljiv.Možda i jesam ali to nije način da čovek bude u centru pažnje, ja izgleda i pored nazovimo intelekta koji poseduijem izgleda samo imam taj kvalitet da ljudima skidam tužna lica. Zahvalan sam bogu što mi je dao taj talenat... Ali izgleda da ga isuviše traćim ponekad, na ljude kojim nije potreban smeh....

A zaboravljam na ljude koji taj moj humor i smeh zaslužuju, pre sveg tu je moja porodica, moji prijatelji i na kraju ono najslađe moja devojka...

Njih izgleda umem samo i najčešće da naljutim i dovedem do crvenog usijanja to vam je valjda negde oko 700 nm pa naviše, koliko ja znam fiziku a ne znam je baš....

Slična boji ove tečnosti koju sad sasuh use, kako je i čaša pri nekom realnom dnu tako je i moja tuga sa ovim rečima zgasla kao što se vulkan ugasi na neko vreme pa se opet raspali u punom žaru. Dobro je da je da čovek ima te uspone i padove koji se ređaju po nekoj proizvoljnoj "sinusoidi" ao možemo tom funkcijom da opišemo ljudsko raspoloženje kroz vremensku skalu...

Ali kao što sam ispraznio još jednu čašu i ovako melanholik i patetičar, odoh da čitam to "Vreme Smrti",daleko bilo da je stiglo,samo je još uvek u lektiri, da nije dobro ne bi ga ni metali....


Evo već sam sam sebe oraspoložio verovatno to me i služe ovi blogovi da sami sebi dignete raspoloženje. Nema Nemačka je najveća vele sila, najbolja tehnologija kao npr. ovi blogovi...

Die Beste...


I na kraju ovojeg današnjeg broja, naravno a kako da ne završimo smehom, kad je on najvažniji....

Rambo Amades-Covek za moj uzor...ali i dalje sam sam sebi uzor...

Ovaj čovek me je ovih dana inspirisao da razmišljam o unapređivanju svog humora, ali nije to mnogo važno...
Šta je Igrutin hteo da kaže, a da reko je on ovaj tj. ja da sam se fenomenalno proveo na koncertu ovde gore navedenog coveka...(Ljudine)... Do tad nisam ni bio svestan da na svetu postoji neko ko može mene da prevaziđe po zajebanciji i drago mi je da je pored mog Ćaleta(gosm. neošišanog Srdjana Igrutinovića), Zorana Radmilovića tu i Rambo Amadeus, ultra-mega -giga car...

A sad će on nešto i da vam rekne u nastavcima naravno kakav bi to govor bio da nema nastavka(sigurno neka zdravica)...



Ali konstatacija iz četvrtog dela, kako on zamišlja starost: "On će biti đed, i njegovi unuci će da doveđu mlade đevojke tako od 18. godina i on će da se poštaplje sa štapom i kad god bude prošla koja on će budecap pa za tur(da budem kurtulan guz...), a ako unuci budu bili privatnici i budu držali firme on će svaki dan da ih muči i puštaće im njegove ploče na gramovon iz 1931-e sa trubom,kao glavnim delom iz seta delova za ozvučenje...

To je jedno od mojih viđenja o ovom ljudovu(čovecu). Vido sam mnogo sličnosti između mene i njega ali to sad nije uopšte važno, samo se nadam da ću i ja jedared tako da se podignem negde visoko kao on...

Treba čovek da ima dobar stav....

Pozdrav sa sve goste koji su došli, i za sve one koji nisu došli...

Joker i ostale zloće (1 deo.)

Evo da počnema sa svojim prvim blogom i već sam se zbunio ali ok cepam dalje. Moraču da se uvedžbam ali sve če to with time da se isfituje valjda...

Prvo pa muško, da počnem sa zloćama koje svi znademo što iz stripova, crtanih filmova i ovih običnih da ih tako nazovem, nisu oni obični samo tako deluju...

Meni je od svih njih naj zanimljiviji ovaj čikica iz prvog reda koji se sam nametnuo svojom ljubičanstvenom pojavom, zelene kosice, isto takve karavate i temeljno namazanog karmina, štaćete ne tresu se svima ruke...ali to nije važno ne tresu
se čoveku ruke jer on to želi već zato što je dok je bio
mlado čeljade trpeo je šikanacije. Koje je priređivao
njegov otac, za kaznu što je bio dobar, otac bi uzimao nož i terao ga da se smeje do besvesti.
Najčešće nije mogo pa mu je otac onako fino hirurški
oštrim nožem docrtavao osmeh na licu, onaj isti osmeh koji on uporno pokušava da sakrije karminom ali mu nešto i ne uspeva.

Iako misteriozni lik stripa, katkad izvadi kog jacka iz
rukava, pa otkrije nešto o sebi...

A o sebi je rekao:"Sometimes I remember it one way, sometimes another... if I'm going to have a past, I prefer it to be multiple choice!"

Krije se iza mnogih lica, ali uvek ostaje prevrtljiv kao i sreća u koju on baš i ne veruje, ali postoji tako nešto, jer da je nema ne bi toliki paceri uspeli...

Iz početka kao običan lopov Red Hood a.k.a. Joker, nemeračio se na gosm. Batmena
i nije baš nešto dobro proš, osim što je upao u otrov od kog je dobio onu prepoznatljivu zelenu kosu i belo lice Arlekina. Ali on je iza te maske krio samo svoj um sposoban za svakakve smicalice. Nije to radio bez razloga, već da bi mogo da dobije ludačku košulju koju je lakše skinuti nego pregristi rešetke zatvora...



Ima još toga o la mesjeu sa karte ali to u nekom drugom broju...